JOŠ JEDAN PRODJE DAN

Zoran Predin i Matija Dedić – „Tragovi u sjeti"

Kolarčeva zadužbina, 8. mart 2012.

Prošlog četvrtka, u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine Zoran Predin i Matija Dedić održali su beogradsku koncertnu promociju albuma „Tragovi u sjeti", objavljenog krajem prošle godine u produkciji Aquarius Records i u licencnom izdanju kuće Menart. Osim predstavljanja kompletnog albuma, Predin je za koncert odabrao i tri numere iz opusa Lačnog Franca, sedam kompozicija nastalih tokom solo karijere i Bajagin „Plavi safir".

Album „Tragovi u sjeti" sadrži intimna tumačenja 12 velikih numera iz istorije ex-jugoslovenskog pop-rocka, dominatno baladnog karaktera. I album i koncert otvara numera „Još jedan prođe dan", svojevremeno odjavna špica za TV seriju „Pozorište u kući" u izvođenju Vlastimira Djuze Stojiljkovića, a zatvara „A sad adio" iz TV serije „Vruć vetar", koju je u originalu pevao Oliver Dragojević. Već takav okvir daje ovom programu snažnu karakteristiku jugo-nostalgije, oličenu svakako u sećanju na popularne pesme, ali i na TV serije koje je obožavao milionski auditorijum „od Vardara do Triglava". Predinov glas između pevanja i recitovanja, i Dedićev klavir između harmonizovanja i jazziranja, postavljaju scenu poodmakle sedeljke pod prigušenim svetlom, na kojoj su dvojica najodlučnijih preuzela na sebe zadatak da animiraju poslednje preostale goste, na koncertu naravno i uz zanimljivu priču između numera; u slučaju njegovih pesama – sećanja kako su nastale, a u slučaju tuđih - zašto je baš njih odabrao.

Pa, kao što se na sedeljkama uvek traže najpoznatije pesme, koje svi u društvu vole, i znaju reči, to je u većini slučajeva odredilo i Predinov izbor za „Tragove u sjeti". Balaševićeva „Priča o Vasi Ladačkom", Runjićeva „Galeb i ja", Kovačeva „Ti si mi u krvi", Husova „Jesen u meni" i Metikoševa „Magla" – nije li to tipičan repertoar na sedeljkama „svih nas iz pedeset i neke", čiji su roditelji na sličnim okupljanjima nekad pevali starogradske bisere, a deca rasla uz „Oči boje duge"? Predin kao da sastavlja Hornbyjevsku Top listu najpatetičnijih, najljigavijih, najpretencioznijih, naj... balada koje su zapisane dok je njegov bend pržio rock, a onda svu patetičnost, ljigavost i pretencioznost sa njih šmekerski oduva na isti način na koji su to radili Jacques Brel i Leonard Cohen – doziranim cinizmom u hrapavom baritonu, uz prepoznatljivi osmeh pobednika, umesto uloge gubitnika. Drugi ugao gledanja na pesme koje je odabrao je, možda, njihovo ceđenje do nevinosti koju svaka pesma poseduje u nastajanju, pre nego što se na nju sruče srceparajuća gitarska sola, sintetizovane violine i bubnjarski tuševi.

Izvan velikih 5, Predin nam otkriva „Azru", biser Ranka Bobana iz repertoara Seida Memića Vajte, čiju prvu verziju, aranžiranu da se dopadne fanovima Folk parade i Posela, niko od Predinove publike pre četvrt veka ne bi dočekao ni do prve strofe. Ili sasvim pristojnu Bregovićevu „Te noći kad umrem", koju je na albumu „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo" tako majstorski upropastio Alen Islamović. Jedino ništa ne uspeva da pomogne Bajaginom „Plavom safiru" – ali ta se pesma i nije našla na albumu, već samo u izboru za beogradski koncert, pokazujući Predinov precizan osećaj prostora, ljubav i poštovanje prema Beogradu, podvlačeći ime najznačajnijeg pop-rock autora koga je ovaj grad dao.

„Što te nema" je posveta sevdahu, kao tradicionalnom žanru koji je najbliži eks-jugoslovenskoj rokenrol poetici. „Tvoje nježne godine" je jedan od mogućih izbora iz opusa Predinovog najbližeg partnera Arsena Dedića, verujem da je na stolu bilo bar još 10 pesama koje bi obradio i nadam se da bi sledeći korak ovog dueta mogao da bude ceo album na kom bi „Predin pevao Arsena". Dobre muzike nikad dovoljno...

Izbor iz repertoara Lačnog Franca bio je predvidiv, precizno određujući tri najveće pesme u opusu „Čakaj me", „Naj ti poljub nariše ustnice" i „Praslovan" - kao pravi balans, po snazi i dugovečnosti, odabranim tuđim „himnama". Sa sedam numera pružio nam je dobar uvid i u solo karijeru, koje bar tokom 90-ih nismo bili u mogućnosti da budemo neposredni svedoci. Onima koji su na koncert došli zbog nečeg drugog, „Inventura", „Osoba A", „Vilenjak", „Sve je tvoje", „O mladom studentu i udanoj ženi", „Lijepa, dok me ljubiš" i „Za šaku ljubavi" će biti dovoljna ulaznica da istraže hrpu bisera koje je autor snimio po raspadu prvog benda. Konačno, „Šta bi mi bez nas", kao „srpskohrvatska" verzija „Kaj bi mi brez nas", vuče simboliku odnosa koji Predin ima sa svojim vernim poštovaocima. Ona, kao i brojne druge pesme ovog programa, imaju ukus „srednjih godina" – kojima se autor veselo ruga tokom celog koncerta.

A gde je u ovoj priči Dedić mladji? Jazz majstor se izvrsno snašao u ulozi muzičkog partnera, ne remeteći glavnog junaka samodokazivanjem – ima on dovoljno prilika da pokaže da je vodeći jazz umetnik svoje zemlje i jedan od retkih balkanskih jazzera koji se primiče svetskim standardima. S druge strane, nije bilo za očekivati ni da će odabrati potpuno podredjenu ulogu. Kad god je imao kratku priliku da nekim finim ukrasom začini predstavu to je izvrsno iskoristio. A ponajviše je doprineo neverovatnim osećajem za harmoniju, i suptilno odabranim ritmovima koji su zagrebali po swingu i strideu, tangu i neparnim razbrojima – tako suvereno kao da se na tim terenima nalazi svakodnevno. Bez Matije, kreativnog i pametnog partnera u ovoj akciji, ni uspeh Zorana Predina ne bi bio potpun.

Vojislav Pantić

Objavljeno u emisiji „Ars Sonora", Drugi program Radio Beograda

12. mart 2012. Godine